Sve je bilo protiv nas.Obaveze I sve ono što se desi bas kad ne treba da se desi,doveli su do toga da od prijavljenih dvadesetak članova na put krene nas sedmoro. Skup kod Sava centra i pomalo napeta atmosfera, otkazati sve i pokušati neki drugi dan, a ne ovaj sumoran, kišovit kao stvoren da se ne ide nigde, a kamoli na planirano edukativno-radno putesestvije.Ipak nazad nećemo, idemo krećemo pa sta bude bice.
Prva stanica, Ruma. Poseta kompaniji za proizvodnju i prodaju pcelarske opreme EVROTOM. Ovde pcelarstvo stavljamo u drugi plan, došli smo zbog apiterapije. Da vidimo kako se to radi u jednoj velikoj i ozbiljnoj firmi. Sacekao nas je vlasnik kompanije i veliki prijatelj našeg Udruženja gospodin Toma Pavlic.Posle reči dobrodošlice i upoznavanja Toma nas vodi u pogon za proizvodnju kozmetičkih I drugih preparata baziranih na pčelinjim proizvodima i lekovitom bilju. Ulazimo, na prvi pogled čisto, uredno, sve na svom mestu onako kako i treba da izgleda i naravno polica sa izloženim proizvodima I preparatima koje proizvodi Evrotom. Gospodin Dragan glavni farmaceut u Evrotomu poželeo nam je dobrodošlicu, i umesto neke dosadne i suvoparne priče izdaje naredjenje:”Hajde apitarapeuti pitajte šta Vas zanima”. Čini mi se da još nije ni završio rečenicu, a pitanja su krenula. U momentu svi u glas pitamo zapitkujemo, on se samo smeška, strpljivo odgovara i nesebično deli svoje znanje sa nama.
Da li zbog naše zainteresovanosti ili zato što smo bili toliko dosadni i uporni otkriva nam i neke pojedinosti, male tajne velikih majstora koje možda nije imao u planu da nam kaže.Pali mašine, aparate, vadi sirovine, jednom rečju ni on ne zna šta ga je snašlo.
I na kraju za svaki preparat posebno I detaljno objašnjenje.Zenski deo ekipe otvara testere kozmetičkih preparata I na licu mesta ispituje dejstvo i učinkovitost istih.
Poseta Evrotomu samo je potvrdila ono što smo svi već znali, da je to jedna ozbiljna i velika kompanija. Pored toga što su ozbiljni u poslu kojim se bave uverili smo se i da su dobri pre svega ljudi I domaćini. U znak zahvalnost za dugogodišnje i iskreno prijateljstvo, naše Udruženja “Pčele I zdravlje” API-BEO Srbije uručilo je zahvalnicu vlasniku Tomi Pavlicu.
Još uvek pod utiscima priče kojom nas je oduševio farmaceut i glavni tehnolog Evrotoma, nismo ni primetili da smo stigli na drugu tačku našeg današnjeg puta.Manastir Krusedol. Ovaj izuzetni kulturni spomenik nalazi se na jugoistocnoj padini Fruske gore u ataru sela Krusedol. Zadužbina je poslednje despotske porodice u Srbiji-Brankovica.
Porodica Djordja Branković, dva patrijarha Srpske pravoslavne crkve i kralj Milan Obrenovic sahranjeni su u ovom manastiru. Vreme nam nije bilo naklonjeno, ali obišli smo i videli sve znamenitosti Krusedola.
Ako se neko zapitao zašto u naslovu stoji sedam veličanstvenih, posle ovoga će mu sve biti jasno.Sremski Karlovci naša sledeća I poslednja destinacija.Gradić bogate istorije, kulture i tradicije.Ali mi nismo obični turisti, već pcelari-apitarapeuti I cilj naše posete je Muzej Pčelarstva.Muzej se nalazi u mirnoj i tihoj ulici, i posvećen je profesoru Jovanu Živanoviću, začetniku modernog pčelarstva.
Muzej je nastao 1968.godine. Oformio ga je Borivoj Živanović da bi sačuvao priču o svom dedi profesoru Jovanu Živanoviću.Muzej čuva priču o Jovanu Živanoviću (1841 – 1916), čuvenom profesoru Karlovačke gimnazije i karlovačke Bogoslovije koji je bio naučnik, književnik, novinar, pisac, prirodnjak i pčelar.Još tokom 19.veka bio je poznat kao “otac racionalnog pčelarstva“ u ovom delu Evrope i na ovim prostorima. Posle decenija napornog rada profesorovo zdravstveno stanje se pogoršalo. Posle podizanja zasada voća i vinograda, na savet prijatelja postavlja i par košnica pletara radi boljeg oprašivanju voća.Već posle jedne godine rada sa pčelama profesor Živanović se bolje osećao i njegovo zdravstveno stanje se popravlja, problemi sa disanjem nestaju. On to sve pripisuje pčeli i piše u svojim knjigama kako mu je pčela podarila novi život i kako je api terapija ili pčelinja terapija pozitivno delovala na njegov organizam. Tu govori o pčelinjem otrovu, ali i o svim drugim produktima iz košnice – medu, polenu, propolisu I matičnom mleču.Posle ozdravljenja, posvećuje se potpuno pčelama i počinje da se dopisuje sa jednim od najvećih pčelara u Evropi , sa Baronom Augustom fon Berlepšom ( 1815 – 1877 ) i Janom Đerzonom.
Danas se o muzeju brinu njegovi(Jovanovi) potomci Žarko i Borivoje Živanović.
Dočekuje nas Zarko, seda kosa i brkovi svedoče o prohujalim vremenima ostalim iza njega, a nežno lice i ruke o gospodinu koji nije dozvolio da godine napornog rada i truda ostave vidljive tragove.Glas kojim priča ravan je kao i njegova Vojvodina, a miran i tih poput Dunava u sparnoj letnjoj noći. Vrata muzeja otvara po ko zna koji put, ali ipak nežno sa dva prsta da ne uzbudi duhove prošlosti koji lebde iznad nas.Prelazim prag a u glavi mi odzvanjaju taktovi pesme “Ulazak u harem” koju je maestralno odsvirao Radomir Mijajlovic Tocak.Žarko je sacekao da svi udjemo, zauzmemo mesta i počeo.Posle njegove prve reči oštri zvukovi Točkove gitare pretapaju se u violinu Strausove simfonije “Na lepom plavom Dunavu”. Hiljadu puta ispričana priča a emocija ista. Slušajući ga kako priča o svom pretku Jovanu i njegovoj porodici krišom gledamo sa strane kao da će se u nekom momentu i sam Jovan pojaviti. Pozuteli a ipak očuvani spisi, dokumenti, diplome, knjige pored prohujalih vremena dosta govore i o samim naslednicima Jovana Živanovića. Koliko je trebalo truda uložiti da se sve ovo sačuva i nesebično podeli sa pokolenjima koja dolaze.
Žarko priča o vinu, pčelama, Fruskogorskim vinogradima, kulturi življenja, životu i opet o kulturi. A mi hipnotisani. Čini mi se da smo prestali da dišemo, da ga slučajno neki nas uzdah ne prekine. U jednom momentu uzima dve prazne vinske case i objašnjava kako se i zasto nazdravlja, kako se drži časa, a već sledećeg trenutka priča o “amerikanki” košnici koju je izumeo i napravio njegov pradeda.Mislite da je neko primetio taj prelaz i skok sa teme na temu?. Žarkovu besedu ne čujete, već živite i osećate. Slusamo priču o staroj i zardjaloj vrcaljki o kojoj priča, a u stvari vidimo, vidimo njega kako okreće tu zardjalu ručku i med koji curi iz slavine.
Prosto ne možete naći način da se oduzite ovom čoveku za više od dva sata njegove price. Najmanje što smo mogli to je da mu uručimo plaketu našeg Udruženja kao najvećim čuvarima pcelarske tradicije.
Na kraju nismo probali njegov med, ali zato vino jesmo, koje nam je i te kako u ovom momentu bilo potrebno. Vino nas je po prvi put u zivotu otreznilo. Da da otreznilo I vratilo u stvarnost. A sta reci o vinu. Sve što je trebalo nama je Zarko Živanović rekao, ostalo je samo da probamo.
I na kraju, da se malo vratimo na početak. Neko će se pitati zašto sedam veličanstvenih?. Zbog Zarka Živanovića, zbog njegove price i onoga što smo čuli od njega. Jer bez lažne skromnosti čuti sve ono što smo mi, čini nas veličanstvenihm
Last modified: April 30, 2023
